Crnogorski bend sa beogradskom adresom, Sijenke, najavio je novi album „Momak za ispomoć” koji će biti objavljen 17. aprila. Naša redakcija imala je priliku da ga unapred posluša i ponudi jednu od mogućih interpretacija.
Od prethodnog dugosvirajućeg izdanja prošle su četiri godine, a bend je u međuvremenu objavio isto toliko singlova: „Ko sam ja”, „Suze od krokija”, „Talasi” i „Bumerang”, star svega nekoliko dana.
Kada se sagleda vizuelni identitet svih dosadašnjih izdanja, deluje da se bend tražio (ili gubio?) između svakog od njih, a upravo to i jeste dominantna tema na novom albumu – traganje za sopstvenim identitetom kroz romantične odnose.
Zašto Sijenke zvuče poznato?
Ono što su Sijenke ponudile svojoj publici na prvom albumu „Iz sijenke” jeste osećaj familijarnosti. Ovaj osećaj je dobrodošao u mnogim situacijama – želiš nešto što ti deluje poznato i što ti prija. Nema neprijatnih iznenađenja, nije opterećujuće i naporno, čak je i nostalgično, iako ne znaš koje tačno sećanje priziva.
Tu familijarnost postižu, između ostalog, piktoresknim tekstovima koji sadrže sugestivne motive poput soli, talasa, čempresa; asociraju na more, leto, mladost, idealizovane ljubavi koje su prekratko trajale. Time uspostavljaju efekat neopterećenosti i idiličnosti. Suptilno podsećaju na prizore i dijaloge iz jugoslovenskih filmova, što slušaocima rođenim na ovom području zvuči poznato i budi nostalgična osećanja, iako je reč o albumu iz 2025. godine.
Ovaj osećaj, kao svoj najvažniji adut, Sijenke prenose i na novi album. Od prvog takta se javlja misao: „Da, to su Sijenke.”
Slušaocu ta misao instant donosi olakšanje i stvara atmosferu prihvatanja onoga što sledi, znajući da, najverovatnije, neće biti rizičnih skretanja i da može da se opusti. S druge strane, istovremeno mu je jasno da, najverovatnije, neće biti ni mindblowing momenata. No, zona komfora neopravdano ima reputaciju dosadne, a zapravo je reč o sigurnom prostoru u koji uvek možeš da se vratiš i rekalibrišeš.
Nešto slično momci su i najavili u razgovoru za Bendskaut krajem prošle godine:
„Svaka od devet pjesama pruža ruku pomoći – bilo da vam treba podrška u trenucima tišine ili ritam koji će vas pokrenuti. Ovo je muzika koja zna šta vam treba, baš kao pravi momak za ispomoć”, rekli su nam članovi benda Marko Todorović i Radovan Raičević.
Promišljeni VS instinktivni albumi
Sijenke su se izrodile na sintpop talasu Svemirka i dan-danas predstavljaju najuspešnije novo ime na etiketi višemanjezauvijek. Sijenke, verovatno, jesu otelotvorenje onoga što je ova izdavačka kuća imala kao svoju viziju kada su počinjali sa radom.
U ovom poređenju koje se iznova ponavlja, Sijenke su uzele ono najbolje, ono što im je omogućavalo prvenstvo prolaza kod publike. S druge strane, nisu se osećali kao copycats, svesni da ono što pišu iskreno i instinktivno dolazi od njih.
Upravo taj instinkt u pisanju muzike je ono što smatram najimpresivnijim na ovom albumu. Prepuštanje tom instinktu i snalažljivost u ograničenim okolnostima čine da ovaj album deluje promišljeno, uverljivo, zaokruženo.
Uspeli su da ne upadnu u jednu od dve krajnosti promišljenih albuma koji su ili nepotrebno hermetični pa ne komuniciraju sa širom publikom, ili sterilno prečišćeni i predstavljaju skup opštih mesta u službi fanova. „Momak za ispomoć” nalazi se tačno na sredini ova dva pola.
Produkcijski su zadržali efekat bedroom synthpop benda, što je potpuno u skladu sa njihovim nenametljivim i ležernim melodijama, tekstovima, načinom pevanja i sviranja. Sintisajzeri su i dalje dominantan instrument, premda u nekolicini pesama primat preuzima gitara.
Mini spojleri novog albuma
Kao i na prethodnom albumu, vokal se kreće u zoni komfora, što je, opet, opravdano lajtmotivima koji se provlače iz pesme u pesmu (ležernost, prividna ravnodušnost, lažiranje samopouzdanja, nenametljivost, izbegavanje konflikata).
Baš zato, ovo naizgled monotono pevanje sadrži mnoštvo vešto kanalisanih informacija. Ono je istovremeno prigušeno i ekspresivno, ostrašćeno i kontrolisano, uglavnom rezervisano, ali na momente se otmu emocije (u pesmama koje tematizuju razočaranje, poraze, kajanje).
Mali iskorak u stilu pevanja čuje se u pesmi „Bumerang”, koja u strofama više nalikuje govoru nego pevanju, i sadrži pomenuti koktel iluzije samopouzdanja u lažnoj ravnodušnosti.
Već u narednoj pesmi, „Ja još čekam”, pevanje prenosi osećaj skrušenosti i kajanja, a krajevi fraza prelaze u šapat, skoro kao pred plakanjem. Ako se posmatra u kontekstu prethodne pesme, stiče se utisak da lirski subjekt lažira samopouzdanje i ravnodušnost u romantičnim interakcijama, ne komunicira dovoljno iskreno o svojim emocijama, što za posledicu ima negativan ishod. Ovakva postavka stvari, gubljenje i traganje za sopstvenim ja, nadovezuje se na pitanje iz naslova pesme „Ko sam ja?” koja otvara album.
Postaje jasno da subjekt traga za odgovorima na ovo pitanje kroz romantične odnose i da je svaki novi u funkciji tog pređašnjeg, važnog, prekinutog odnosa, nakon kojeg je poništio svoj identitet i bio primoran da se ponovo upozna. Za to se neminovno vezuje učenje na greškama i preterana obazrivost koja može narušiti buduće odnose, a o čemu takođe pripoveda u pesmama.
Sve više pitanja je/Sve manje odgovora/Od nule/Ja opet ću krenuti, navodi u pesmi „Suze od krokija”, koja je svojevrsni manifest ovog albuma. Engleski izraz Crocodile tears kojim opisuje neiskrene suze i emocionalno pretvaranje osobe o kojoj peva, aludira na to da je povređen i da se nalazi usred procesuiranja svojih osećanja.
Da bi rasteretili situaciju, pribegavaju sredstvu po kojem su sada već dobro poznati: izbegavanju patetike kroz humor.
Još jedan kvalitet na ovom albumu odnosi se na savršeno odabrane boje instrumenata (gitare i sinta) koje sasvim odgovaraju njihovom senzibilitetu – u ovom zadatku retko koji bend uspe, posebno ako nema veliki tim ljudi oko sebe.
Na primer, u pesmi „Na stanici obalskih radnika”, sint deonice na momente podsećaju na svadbarske klavijature, što ima smisla u kontekstu ove pesme jer bi to i bila muzika kojoj se radnici prepuštaju u momentima razonode. Van ove pesme, verovatno ne bi imale smisla, što su momci iz benda, ponovo, instinktivno procenili.
Trajanje tih deonica je, takođe, savršeno odmereno, jer traju taman toliko da ilustruju tu sliku i doprinesu atmosferi, a da pesma ne skrene van žanra. Drugim rečima, boja i melodija sintisajzera su sasvim opravdane, prikladno odabrane, pomalo riskantne i stoga hrabre.
Ova pesma se ujedno izdvojila i kao moj trenutni favorit, čak bih se usudila reći da su se sa njom odvojili od Svemirka i približili Rundeku.
Od egzistencijalnog „Ko sam ja” do „Nisam isti čovek”
Nakon ljubavnog razočaranja opisanog u pesmi „Suze od krokija”, lirski subjekt u narednim odnosima shvata na koje načine se promenio, šta ga je oštetilo, te zaključuje „Nisam isti čovek”. Ta konstatacija je najpre upućena njemu samom, jer uviđa nove obrasce koji ga iznenađuju.
Ova pesma tematizuje proces preboljevanja u kojem uči gde da skladišti osećanja prema osobi koja više nije u njegovom životu, kako da im da smisao za koji se ne vezuju neprijatne emocije, koji ostaje u prošlosti, ali je oblikovao osobu kakva je danas.
Pesma „Taksativna” opisuje snalaženje u današnjim odnosima, njihovoj transakcionoj prirodi, vaganje između prilagođavanja današnjoj hookup kulturi i traganja za odgovorom šta to autor istinski želi i očekuje od ljubavi.
Ta ista borba oslikava se i u dominantnim instrumentima – gitari i bubnjevima – koji se naizmenično „raspravljaju”. I baš kao u apsurdnim svađama kada se dve osobe, koje su inače na istoj strani, raspravljaju oko banalnih situacija i problema, pa iznenada prasnu u smeh, tako i ovde gitara i bubanj donose isti sadržaj, gotovo identične deonice koje sviraju „sitno” i time doprinose komičnoj atmosferi.
Koliko god apsurdne, ove male razmirice doprinose učenju u odnosima; posebno ako se ima u vidu da je lirski subjekt obazriv, ranjen i povremeno pogubljen u novim odnosima u koje stupa.
Poslednja pesma, „Pa šta sad”, počinje ksilofonom i stihom Ti želiš mistično/Ja volim obično/Pa šta sad. Ona se nadovezuje na ideju započetu u prethodnoj pesmi, sugeriše učenje i produbljivanje odnosa. Samim tim, daje nadu u neki novi početak i završava album na optimističnoj noti. Stih Tražim da sa tobom se izgubim dodatno je pojačan i ilustrovan instrumentom, gitarom koja gotovo improvizovano luta i traži „nečiju ruku u mraku”.
Podudarnost sa Vorholovom čuvenom „Pa šta” filozofijom je slučajna, ali neminovna u životu bilo koga ko se godinama bori sa istim nefunkcionalnim obrascima i umoran je od sebe. Prema Vorholu, ova filozofija čoveka oslobađa anksioznosti da će se nešto loše dogoditi. „Pa šta” je ujedno i najbolji zaključak do kog može doći neko ko ulazi u novi romantični odnos, sa strahom da će ponovo biti povređen.
Ovo tumačenje „Momka za ispomoć” je samo jedno od mogućih, a za svega nekoliko dana, 17. aprila, biće dostupan svim zainteresovanim slušaocima da mu sami daju smisao. Objavljivanje ovog albuma podrazumeva i aktivnije učešće benda na alternativnoj sceni, te nam ostaje da se uverimo kako će ove pesme zvučati uživo.
