Beogradski bend Dram održaće koncertnu promociju svog novog albuma Oštro u subotu, 25. aprila 2026. u Zappa barci. U goste su pozvali slovenački bend Mrfy, kao i, iznenađujuće, Peđu D Boya.
Čitajući recenzije ovog albuma, stekla sam utisak da mediji nemaju šta novo da kažu o Dramu; da svoje stavove, ponekad besmisleno grube kako bi opravdali titulu muzičkih kritičara, formiraju osluškujući javno mnjenje. Ta ista javnost je neobično tiha povodom izlaska ovog albuma, a iza toga stoji jednostavno, paradoksalno objašnjenje: očekujemo od muzičkih kritičara i urednika da nam argumentuju zašto je nešto dobro ili nije, a istovremeno ti isti kritičari ponavljaju ono što su čuli u publici ili pročitali u komentarima, dok je uloga urednika prepuštena algoritmima. Nismo sigurni šta da mislimo, nedovoljno hrabri da iznesemo nepopularne stavove, pa ostajemo da sedimo u mraku i tišini, sve dok nas ne iznenadi nečiji mejnstrim uspeh koji će nas preko noći ubediti da bend treba da pređe sa malog stejdža u 18h na glavnu binu u udarnom terminu.
U muzičkoj industriji većina odluka ima veze s biznisom, a ne s muzikom — kad to prihvatiš, bude ti lakše, osim ako ti ne bude teže. A razlog zašto to pominjem je upravo taj što treći album Drama ilustruje njihov položaj na muzičkoj sceni, iskustvo ispunjeno kratkotrajnim uspesima i dubokim razočaranjima, spoznajama o „glavama” u ovom poslu, pokušajima, promenama, oazama koje nalaze negde drugde — Berlin, Zagreb, Ljubljana, Japan?
Ovo je album o ambivalentnom odnosu prema profesiji muzičara, koji se može razumeti samo u kontekstu savremene Srbije, političkih previranja i urušavanja slobode medija — pejzaž koji, na početku, inspiriše pobunu i stvara osećaj pripadnosti nekoj grupi (pesme Beograd, Vazduh Miriše na ludilo, Poseban, prosečan, slobodan, Oštri zubi), ali češće podseća na crnu hroniku (pesme Mrtva devojka, Manijak, Vampir); a gde je defetizam tu je i eskapizam (pesme Ada Bojana i Dubrovnik). Iz tematskog svrstavanja namerno sam izuzela poslednju pesmu Raskorak; u formi otvorenog kraja, ona je možda i najvažnija, jer sugeriše slušaocima kako se članovi osećaju povodom nastavka svoje karijere: da zavisi od recepcije ovog albuma. Zato, rukujmo pažljivo s njim.
Od pop roka do pank roka
Kod Drama se čula osetna promena — pre svega na nastupima uživo, a potom i u studijskim verzijama — nakon dolaska bubnjara Nikole Grozdanića. Njegova energija „zarazila” je ostale članove benda, koji više nisu težili stereotipnoj reprezentaciji mladog rok benda u Srbiji, već su prigrlili dečaštvo, bromance i crpeli kreativnu energiju iz tog arhetipa slobodnog deteta. U tom smislu, njihov prethodni album Previše svega bio je kompromis i most izmeðu pop roka, odakle su krenuli, i pank roka, gde su sada.
Pank rok kao žanr prirodno se nametnuo onog trenutka kada su odabrali da se bave društveno-političkim temama, da gostovanja uživo zabibere prozivkom javnog servisa, da prenoće u pritvoru, da svoje umetničko stvaralaštvo nedvosmisleno i eksplicitno posvete borbi protiv režima. U ovoj fazi pronašli su svoj kreativni impetus i novi smisao postojanja.
Muzička istorija pamti ovakve periode, tokom kojih su pankeri bili najneposredniji u artikulisanju stava da u autokratiji nema slobode izražavanja, a posebno ne umetničkog ili medijskog. Naspram njih, brzih na jeziku, stoje novoromantičari koji, dok smišljaju nove odevne kombinacije, sanjare o boljim vremenima, ali svoje nezadovoljstvo brkaju sa ljubavnim neuspesima. Tako je bilo sedamdesetih, a tako je i danas, i zato je osnovno razumevanje žanrova inspirativno, a ne ograničavajuće.
Ne bih da spojlujem, ali…
Album Oštro počinje iz 3-4-sad! energije, dinamičnog vrtloga koji usisava slušaoce i zahteva svu njihovu pažnju. Prva pesma Beograd nagoveštava da je ovo dominantno gitarski album, za razliku od prethodnog koji pamtimo kao rapsodiju sintova. Razlog za to leži u činjenici da je Marko sa klavijatura većinski prešao na električnu gitaru. Stefan, vokalni perfekcionista, u ovoj pesmi se ne boji nekontrolisanih tonova koji se otmu na vrhuncu emocija; to Springstinovsko shouting in key i inače je karakteristično za pesme koje pretenduju da budu favoriti publike, pa se neretko nazivaju toponimima (Born in the USA i dr.).
Naredna Vazduh miriše na ludilo jeste dokument jednog vremena, ispričana gotovo filmskim jezikom, što poručuje da su momci promišljali tekstove na ovom albumu, čemu je sigurno doprineo i Marčelov cameo. Ipak, od ljutite atmosfere koju grade gitare u pozadini drastično odudara Stefanovo zavijanje koje prethodi stihu „miriše mi na ludilo”; u njihovoj diskografiji, definitivno ima zamerki na njegove povremene vokalne ekscese koji su svojstveni pop baladama sredovečnih belih muškaraca s primorja. S vedrije strane, treba pomenuti Perin skriveni talenat da na nastupima uživo repuje umesto Marčela, što bi se marketinškim jezikom nazvalo untapped potential koji bi bend trebalo da eksploatiše u budućnosti. Pored toga što je basista istančanog sluha i, po svemu sudeći, reper, Pera ima sve više udela i u produkcijskom aspektu, pa se s pravom može smatrati tajnim oružjem benda.
Vampir je pesma koja se izdvojila kao moj favorit na prvo i svako naredno slušanje. Naivno uho bi reklo da je reč o još jednoj dramovskoj ljubavnoj pesmi, ali, ako se posmatra u kontekstu muzičke scene, dobija potpuno drugi smisao i svesrdno predlažem ovu interpretaciju i za pesme koje predstoje. Stih „Šta voliš o meni/Sve to drugi radi bolje” jasno artikuliše uvreženo mišljenje da Dram nije dovoljno tvrd za tvrde, a ni dovoljno nežan za nežne. To je power balada s pravom merom patetike i osećaja superiornosti, idealna za tužnu scenu srednjoškolske igranke iz američkih filmova, hvala Korgu na tome.
Lakoća s kojom se očekuje da izgovorim naziv pesme Mrtva devojka mi pravi problem. Nasloviti je ovako jeste hrabra odluka, ali, imajući u vidu događaje u našoj zemlji u proteklih godinu i po dana, ova sintagma za mnoge predstavlja uznemirujuću asocijaciju, te bi možda bilo senzibilnije da su je nazvali, kako u refrenu kažu, „bleda devojka”. S druge strane, interesantno je razbijanje četvrtog zida u direktnom obraćanju pevača, usled knedle u grlu. Članovi benda su u intervjuima objasnili da im je bio interesantan kontrast tragične teme u kombinaciji s veselom melodijom, u cilju rasterećenja situacije i izbegavanja patetike. I definitivno su uspeli u tome, posebno ako je uporedimo s pesmom Nema je više boy benda Peti element s početka dvehiljaditih, koja je uobličena u minimalističku klavirsku pop baladu, što je učestali aranžman za ovu tematiku.
U numeri Poseban, prosečan, slobodan je dominantno i odbijajuće gorepomenuto zavijanje između stihova kojem, ovako otpevano, nije mesto u ovom žanru, s jedne strane, a s druge, ne nalazim opravdanje za ovakav krik ni u tekstu. Sasvim suprotno, način na koji je stih iz naziva pesme izrečen je izuzetno iskren, izmoren, zbunjen, savršeno uhvaćen, atipično ravnodušno za Stefana i možda je baš zato toliko efektan. U ovoj pesmi se još jednom potvrđuje promišljanje članova o tekstu, kao i da su na ovom albumu definitivno usvojili „manje je više” pristup, jednostavnu strukturu pesme, gruv u solo deonicama, naspram glasnih i haotičnih tzv. „kamiona” s prethodnih albuma.
Pesma Manijak je sredinom aprila dobila i spot, po mom mišljenju, najbolji koji su do sada objavili. Zašto? Jer pomaže da se „zacementira” kompletna estetika benda, ne samo u fazi u kojoj se sada nalaze, već predstavlja onaj korak koji razlikuje amaterske bendove od svetskih; kontrolisanje haotične energije na način koji ne sputava muzičare, divljanje koje neće zabrinuti ostale članove, tehničare ni publiku, „prljavo” koje ne odbija već privlači — karakteriše mnoge bendove današnjice, kao što su Viagra Boys, Wet Leg, i drugi.
Ada Bojana i njen pandan bez teksta Dubrovnik su fileri na albumu, odluke koje je bend doneo svesno, iz razloga koji su važni za njihovo prijateljstvo, ali muzički ostaju na nivou džemovanja.
Pesma Oštri zubi predstavlja rekapitulaciju albuma i uvertiru za poslednju pesmu Raskorak, najvažniju za razumevanje Dramovog puta, poslednji pogled unazad pre nego što se donese odluka: otići ili ostati?
Umesto zaključka, još malo o industriji
Dram je bend koji ume da se šali na svoj račun, za razliku od većine alt bendova koji postanu nadobudni čim preðu hiljadu pratilaca na Instagramu. Meðutim, prave grešku koja se dešava i najboljima, a to je da svoj narativ kreiraju isključivo na osnovu negativnih komentara, jer im je neko nekad rekao da je njihova muzika guilty pleasure ili cringe. Kad mediji koriste ovu marketinšku strategiju, to je najčešće u cilju diskreditovanja (tako je Taylor Swift histerična i patetična, a Chappel Roan mrzovoljna i drska). Kad muzičari sami za sebe koriste ovu strategiju, bilo to svesno ili ne, žele da poruče: „Čuli smo negativne komentare i dovoljno smo samosvesni da se donekle složimo sa njima.” Na sličan način, Mrfy sebe predstavlja kao „drugi najbolji bend u Sloveniji”, a Joker Out je svoj poslednji album nazvao „Muzika za decu”.
U razvijenijim industrijama, oni koji se bave muzičkim marketingom pomažu bendu da preuzme kontrolu u kreiranju sopstvenog narativa. U Srbiji, međutim, ne umemo da brendiramo rok bendove na raznolike načine, već čekamo da pojedinačni primeri postignu zapažen uspeh, pa da ostale bendove merimo i usmeravamo prema njima.
Na kraju, svi propusti naše industrije vidljivi su na primeru Drama, benda koji je sačinjen od kvalitetnih i vrednih muzičara, s kojima nismo znali šta da radimo. Bend koji čitavu svoju karijeru teži tome da razume sebe i sumnjičavo gleda na sve komplimente koje dobija. Bend koji ume da se sprda na svoj račun i da sasluša konstruktivnu kritiku. Bend koji se jednako divi stilizovanim K-pop idolima i sirovim pankerima, i od oba ekstrema uzima ponešto. Bend koji se na bini baca i lomi, samo da bi osetio nešto, da bi osetio tu muziku koju je odabrao kao svoj životni put i zbog koje mu ništa nije teško.
