Novi album „Među njivama i šljivama” pančevačkog kantautora Ivice (Ivan Kačavenda) objavljen je danas, 12. decembra 2025, za izdavačku kuću Kontra. Na ovom izdanju, pridružio mu se brat Igor Kačavenda za bubnjevima, dok je za produkciju, kao i do sada, zaslužan Milan Bjelica. Vizuelno rešenje albuma potpisuje slikar Boris Stanić.
Reč je umetničkopolitičkom albumu koji bi pored nepažljivog slušaoca prošao neprimećeno. Ovo je Ivanovo najzrelije izdanje, koje precizno a nimalo eksplicitno opisuje današnji položaj muzičkog autora, konfliktan odnos prema sopstvenoj zemlji, raskorak između onoga što misliš i onoga što kažeš, kao i tanku granicu između privremenog zadovoljstva i lažne nade.
Uvodna pesma „Oj, Srbijo” otvara vrata sobe u kojoj se nešto uveliko dešava: dinamični bubnjevi i zlosutni sint sugerišu da je posredi haos koji je, iznenađujuće, normalizovan. I taman kad se uho navikne, tenzija počinje da raste i postepeno prelazi prag bola.
Naziv pesme, njen „normalizovani nered” i pištanje praćeno ritmičnim režanjem gitare, asociraju na osećaj izlaganja zvučnom topu; ni približno tako intenzivno i neprijatno, ali dovoljno efektno i pažljivo režirano da nas podseti na tu nedavnu, ne i jedinu, kolektivnu traumu. Da li to autor smešta slušaoca u vreme i mesto radnje albuma?
U trenutku kulminacije, kao što se tog 15. marta grupa građana razdvojila pravom linijom na dve polovine, kao što se Zevsova glava raspolutila da bi iz nje izašla Atina, tako i ova pesma slušaocu nudi trenutno olakšanje; slabašnim glasom, poražen, autor priznaje konfliktni odnos prema (ili u) svojoj zemlji: „Oj Srbijo, mila majko?” Glas iščezava pre nego što dobije odgovor, ali slušaocu postaje jasno kojim pitanjem će se autor baviti na ovom izdanju.
Dualitet autora
Druga pesma na albumu, „Meni se ne priča”, predstavlja zvučnu sliku ulaska i izlaska iz autorove glave. Uvod sugeriše da se nešto otkačilo – najverovatnije sam autor iz realnosti, ili razgovora u kojem se nerado nalazi.
Kratko oglašavanje akustične gitare na početku signalizira da je slušalac stupio u „unutrašnjost glave”, te da svedoči iskrenom sadržaju autorovih misli:
„Kad te molim, smiri se / Nisam više mlad / Ljubav nije kad mi daš šta se dešava / Muka mi je da sve rešavam / Muka mi je / Nemoj da se ljutiš sad / Meni se ne priča / Ja se ne pretvaram / Meni, meni se ne priča / Ja se ne pretvaram.”
Ponovno oglašavanje akustične gitare slušaoca teleportuje nazad u realnost.
Ivan je i na prethodnim albumima opisivao teskobu i mučninu izazvanu neshvatljivim ponašanjem ljudi i osećajem nepripadanja. Ova jednostavna slika disengagementa tokom svakodnevnog ćaskanja sa poznanicima ili nebliskim roditeljima, precizno definiše sve što se dešava iza uljudnog osmeha.
Nije slučajna formulacija „nisam više mlad” umesto „nisam više mali”, kao ni vokalni dualitet tankog, visokog, dečačkog glasa sinhronizovanog s neprirodno dubokim, neuverljivo odlučnim, zrelijim glasom. Upravo ovaj dualitet, ili kontrast, čini Ivanovu vokalnu izvedbu neočekivano prijatnom za slušanje.
Poetika albuma
Iako je pokušao da ubedi slušaoce, i sebe uostalom, da nije više mlad, treća pesma na albumu, „Ništa nije za nas”, jednom rečju se može opisati upravo kao – mladalačka. Deluje da pripada vremenu jedne konkretne mladosti, od pre najmanje deset godina, kada je nastajao umetnički senzibilitet u prestonici i oko nje; dok se još verovalo u knjige i perspektivu, a pre nego što je sve krenulo nizbrdo. Ovo je možda muzika kakvu je Ivan tada želeo da pravi i koja bi se, nesumnjivo, mogla uvrstiti u čuveni soundtrack serije „Jutro će promeniti sve”.
Par ruku koji usamljeno tapše u drugoj polovini pesme sugeriše da se autor oseća kao da je u manjini; da mu je gramziva i, po svemu sudeći, neobrazovana većina oduzela sve, ne ostavivši ništa, pa ni nadu, za one poput njega.
Ova pesma ima potencijal da, u izvedbi uživo, postane velika i značajna, jer poziva one koji se poistovećuju sa opisanom manjinom da budu glasni i, sasvim opravdano, ljuti.
Četvrta i naslovna numera „Među njivama i šljivama”, čak i da nema teksta, nesumnjivo bi po atmosferi podsetila na „Godine u vetru” Jesenjeg orkestra i Ljubičica; autor, možda podsvesno, priznaje referencu sintagmom „godine pojedene”.
Kao profesor srpskog jezika i književnosti, Ivan je oduvek u svojim pesmama vešto baratao jezičkim sredstvima, a stih: „Opet je trulo proleće (i godine pojedene)”, sažima svu snagu poetike ovog albuma. Gorka rezigniranost s kojom se, proteklih desetak godina, svakog jutra čitaju vesti ili dočekuju rezultati izbora.
Kontrast kao dominantna figura nije prisutan samo u jezičkim sredstvima već i u muzičkim; živahne linije gitare iznova izviruju između stihova, ali ih prašnjavi glas guši i prekriva – namerno i opravdano, kao što slobodnu decu vremenom uguše zastareli sistemi.
Pripitomljavanje vokala
Pre nego što mu se Igor pridružio na bubnjevima, Ivica je bio školski primer kantautora: lik sa gitarom (i laptopom) koji dobro piše tekstove, pa mu se za nevrituozno pevanje progleda kroz prste. Muziku je stvarao u svoja četiri zida, odnosno u strogo kontrolisanim uslovima.
U pesmi „Nevena, nemaš gde”, autor se vraća u te uslove kako bi uhvatio intimni ton direktnog obraćanja u ljubavnoj pesmi. S tim da ovo nije tipična romantična pesma, već bi se bolje mogla opisati kao brižna, gotovo roditeljska ljubav, jer je obično jedino ona bezuslovna.
Odabir karakterističnog srpskog imena Nevena, ali i uvođenje verskih motiva kao što su Bog i sveća, u skladu su sa nazivom i temom albuma i teže prisvajanju otuđenih nacionalnih simbola, što ponovo asocira na aktuelne studentske proteste i njihov odnos prema zastavi Srbije.
U pesmama kao što je „Pun volje i želje”, na sebi svojstven način, Ivica beži u zamaskiravanje vokala vazdušastim pevanjem i ambijentalnim gitarama. S jedne strane, to se može tumačiti kao prepoznatljiv stil, ali i kao strah od sopstvenog glasa – nekontrolisanog, nesavršenog i nestabilnog, koji, pripitomljen, može verodostojno preneti sve emocije utkane u stihove.
Na ovom albumu, u nekoliko navrata i uspeva u tom „pripitomljavanju” sopstvenog glasa, tako što mu pripisuje različite perspektive i raspoloženja iz kojih će pevati. Međutim, u drugim, neuhvatljivim i snenim, samo se postiže efekat stvaranja određene atmosfere, dok je tekst nejasan i može biti izrečeno bilo šta – što je protraćen potencijal stihova.
Opravdane muzičke odluke
„Piješ me k’o sok” je knjiški primer standardne Ivica pesme – intenzivne emocije koje ostaju internalizovane ili, u najboljem slučaju, „u grlu”, dok će van izaći šaljive metafore i obzervacione pridike. Ipak, na ovom albumu uvodi se i element rata, kao sastavnog dela svakodnevne svesti, čak i u naizgled bezazlenim ljubavnim pesmama. Slično kao u pesmi „Meni se ne priča”, Ivan koristi jednostavnu scenu da opiše kompleksna osećanja, i zato ne čudi što upravo ovakve pesme dobiju najviše pažnje; slušaoci se iznova vraćaju ne bi li razumeli zašto se poistovećuju sa njom.
„Kad bih bio malo bogat” je minimalistička kompozicija, namerno „osiromašena” kako bi odgovarala naslovu. Autor za klavirom, uz neobavezno pevušenje, izražava bazična htenja – krov nad glavom. U drugačijem aranžmanu, ona bi sigurno mogla zvučati kao duhoviti socijalni komentar – važan, ali ipak zabavnjački, jer masovna publika to očekuje od muzike. Međutim, ovde je namerno napravljen drugačiji izbor i postignut je savršen balans između ozbiljnosti i detinjih snova – slično kao u pesmi Milene Marković „Mamica” na istu temu.
Poslednja pesma na albumu pod nazivom „Fruška gora” instrumentalna je. Reklo bi se da je to neizostavan pojam za autora iz Vojvodine, čiji se album zove „Među njivama i šljivama” i bavi se naizmeničnom smenom pozitivnog i negativnog, a svakako komplikovanog, odnosa prema rodnoj zemlji. Ova pesma je vožnja kroz Frušku goru, u tišini, introspektivna i rezimirajuća; vožnja koja udaljava od odlaska drugde. Smisleni kraj.
Ivan je i do sada objavljivao albume bez naročite pompe, i ostaje nejasno da li je razlog tome suzdržanost u pokazivanju koliko mu je stalo do sopstvene muzike? Jer je to sasvim dozvoljeno i, čak, logično. Njegov „stakleni plafon” je, sasvim izvesno, upravo ta rezervisanost.
Priključivanje bubnjara na nastupima uživo biće prvi udarac u razbijanju staklenog stropa, a Ivanova eventualna rešenost da odlučno stane iza svog albuma, iza mikrofona, pred publiku – onakav kakav je u svojoj glavi, u svoja kontrolisana četiri zida – doneće olakšanje i zadovoljstvo, najpre njemu kao autoru. Muzika će uraditi ostalo.
