Kantautor i multiinstrumentalista Niko Nikolić održaće koncertnu promociju svog novog albuma „Privatni indigo” u subotu, 28. decembra u beogradskom klubu Karmakoma. Na sceni će mu se pridružiti i bend Ništavila, dok svirku otvara muzičar i kompozitor Pavle Popov.
Iza autorskog projekta i imena Niko Nikolić stoji Pavle Nikolić, koji je takođe i član muzičkog sastava Laplander. Kako ističe, upravo je iskustvo sa ovim bendom zaslužno za njegovo kreativno oslobađanje, napuštanje perfekcionizma i upliv u eksperimentisanje sa zvukom, instrumentima, saradnicima.
Novi album otvara ljubavnom pesmom „U trouglu”, napisanom sa distance, iz ugla emotivno zrele osobe. Kao što je nagovestio na prvom albumu, njegovi tekstovi se mogu čitati i samostalno, kao poezija; ovde je to već očigledno.
Javljaju se mitološki i religijski motivi koji su u funkciji postizanja vanvremenosti i univerzalnosti pesme, što i jesu odlike najvećih ljubavnih pesnika, poput Ruždija ili Tagorea; njihove pesme nisu određene prostorno i vremenski već upravo svojom mogućnošću da se dogode u bilo kom veku, u bilo kom delu sveta.
Na nekoliko mesta u ovoj pesmi, da bi se postigla određena melodija, autor pravi kompromis i dijalekat prelazi u kosovsko-resavski. To bi bilo zanimljivo i autentično da je dosledno; ovako, deluje nespretno (Primećujem da se to neretko događa i kod drugih kantautora čije stvaralaštvo cenim, pa ako iko ima dobar argument zašto je u redu da melodija pregazi akcenat, rado ću ga razmotriti).
Razbijanje očekivanog uz pomoć progresivnih formi
Iako isprva može delovati da nije tako, ovo jeste standardna „strofa-strofa-refren” pesma, premda Niko svesno pleše po njenim ivicama. Jedan od razloga za to može biti težnja da se uspostavi distinkcija njegovog rada u odnosu na druge pesme koje nastaju u istom vremenu i istom okruženju.
Drugim rečima, progresivni rok – unutar čijih okvira možemo posmatrati i ovaj album – jeste nastao kako bi se muzika i stav izvođača (ali i publike) razlikovali od popa ili komercijalnih formi, uz pomoć virtuoznosti, kompleksnosti i albuma kao umetničke forme. Slično prepoznatljivim prog autorima, Niko daje prednost eksperimentisanju i kreativnom integritetu naspram „sigurnog” puta ka komercijalnom uspehu.
Tako, nakon prvog „refrena”, instrumental premošćava slušaoce u novo razdoblje i, umesto o sadašnjosti, lirski subjekt sada peva o prošlosti. Iz geometrijskog okvira, unutar kojeg je bio zarobljen u prvom delu, pesmu završava oslobođen, van njega.
Druga pesma na albumu, „Ovaj bus”, pokazuje da je folk još jedan žanr u koji Niko rado zalazi. Nažalost, srpska publika ima drugačije asocijacije na taj žanr u odnosu na američku.
U svojoj srži, folk jeste narodna muzika, odnosno pesme koje se odnose na većinsko stanovništvo; ranije je među njima bilo više ruralnog. Autobus, posebno međugradski o kome je reč u ovoj pesmi, predstavlja idealan mikrosvet u kome se mogu sresti najrazličitiji profili građana – studenti, radnici, vernici, roditelji.
Na taj način, Niko ponovo pokazuje da podudarnost i promišljenost tema i instrumenata – među kojima su teremin, bendžo, gitarlele, 12-žičana gitara – rezultuju utoliko većom doslednošću i vau-efektom.
Od horskog pevanja u autobusu do rundekovskih refrena
Međutim, u ovoj pesmi, da bi se srpski folk lokalizovao u odnosu na američki, u refren se uvode duvački instrumenti, prepoznatljivi za naše područje. Udaljavajući se od konvencija pop singla, gitarskog roka i idioma zasnovanih na bluzu, povezuje popularne evropske forme sa sopstvenim istorijskim korenima i vrednostima.
„Koliko god volim selo, znam da ne bih mogao tamo da radim i funkcionišem. U svim pesmama, kao da pokušavam sebi da oprostim što sam izabrao grad”, kaže Niko u razgovoru za RTS2.
Kombinacijom upravo proga i folka na ovom albumu, Niko pruža publici osećaj identiteta.
Da je glavni vokal u refrenu drugačije tretiran, odnosno da je više u prvom planu, postigao bi se prepoznatljivi „rundekovski” efekat, poput onog u pesmi „Ne okreći se”, koji bi sigurno bio široko nagrađen na nastupima uživo. Ovako, međutim, postiže se efekat grupnog pevanja u autobusu, što, uostalom, i jeste bio autorov cilj.
Imajući u vidu prethodni album, Amerikana je bila očekivana, a ovde se prvi put pojavljuje u pesmi „Leta u Nevadi”, kada Niko pozdravlja slušaoce šeretski, iz lika: „Dobrodoš’o ovde, upoznaćeš znoj.” Pored opštepoznate Nevade u SAD-u, on primećuje da i u Srbiji postoji mesto koje se tako zove.
U kontekstu vokalnog stila i tekstualnih tema, čini se da je Niko podjednako sklon arhaičnim uticajima koliko i želji da deluje inovatorski. Manje ili više svesno, ta težnja rezultuje hibridnom formom koja predstavlja kombinaciju futurizma i nostalgije, zasnovanu na fantaziji, mitologiji, naučnoj fantastici.
Ono što njegove muzičke tendencije uvezuje u stilski kontinuitet, ne samo interalbumski nego i sa njegovim dominantno američkim uzorima, upravo je insistiranje na vizuelnim rešenjima omota albuma, spotova i pratećih vizuala.
Pesma „Kopači zlata” uliva nadu da će Nika Nikolića i njegov prateći bend Ništavila neki festival na otvorenom uvrstiti u svoj program naredne godine, jer on itekako ima potencijal da dopre do publike najrazličitijeg starosnog doba i zanimanja. Muzički, lirski, kreativno, vrednosno, profesionalno, novi album Nika Nikolića zaslužuje upravo to mesto.
