Naučni članak Fila Kirkmana o ulozi muzike i muzičara u društvu stavlja u kontekst tadašnji, tek usvojeni, nacionalni muzički kurikulum u Velikoj Britaniji. Objašnjava na koji način se menja odnos muzičkih pedagoga prema učenicima u novom kurikulumu, koji predstavlja prekretnicu dotadašnjeg poimanja muzike. Teze koje su tada uspostavljene oblikovale su generacije muzičara koji su danas aktivni, uticale na medijski sadržaj, a time i na javno mnjenje/publiku.
Svi muzičari su isti, ali drugačiji
Naime, ranije se smatralo kako je muziciranje namenjeno isključivo ekspertima, a da su svi ostali amateri (kojima ne treba pridavati značaja). Nasuprot tome, muzički kurikulum iz devedesetih zasnivao se na nadograđivanju prethodnih postulata uz pomoć praktičnih, integrisanih, kolaborativnih aktivnosti za stvaranje muzike.
Štaviše, nastojalo se da svi učenici budu uključeni u pravljenje muzike i odgovaranje na nju, kako bi se stvorila jedinstvena pozicija suštinskog razumevanja ove umetnosti.
Cilj je vrednovanje različitosti kulturološke pozadine učenika i njihovog kulturnog kapitala – bilo da je to kultura zemlje iz koje dolaze ili muzika koju su slušali u detinjstvu. Drugim rečima, prepoznaje se da svaki učenik dolazi sa različitim iskustvima i predznanjem, pa se od njih ne očekuje isto, već se daje legitimitet različitim profilima.
Zašto je to bitno negovati?
Zato što, isto tako, muzičari koje srećemo imaju drugačiju pozadinu u odnosu na našu – ne treba od svih da tražimo isto ili da očekujemo da budu po našem ukusu. Svi mogu i treba da postoje ravnopravni u svojim razlikama. Ako smo ovu lekciju naučili tokom formalnog obrazovanja, biće nam mnogo lakše da razumemo i prihvatimo različite profile muzičara na sceni.
Muzika je društvena promena
To nije jedini „revolucionarni” zaključak u ovom članku. Kirkman problematizuje još jednu promenu koja i dalje nije uspešno realizovana u savremenom društvu, a to je poimanje da je muzika društvena aktivnost, nešto što se radi, a ne objekat ili gotova stvar.
To me je podsetilo na jedno od retkih muzičkih socijalnih preduzeća u Evropi, Music Tech Innovations, sa sedištem u Milanu, koje je godinama pokušavalo da ubedi javnost da je muzika zapravo društvena promena.
Zašto se insistira na tome?
Zato što se tek onda mogu prepoznati i povezati različite uloge povezane sa „muziciranjem” – od izvođača, preko muzičkih pedagoga, do advokata. Na taj način, sve aktivnosti povezane sa njihovim profesijama postaju vidljivije i važnije.
Ukratko: menja se fokus sa kulturnog proizvoda, odnosno ishoda muzičkog iskustva, opipljivog u vidu audio izdanja, na proces iliti praktičnu i kreativnu aktivnost pravljenja muzike, i svega što ta aktivnost podrazumeva.
Autor prepoznaje još jednu osobenost slušalačkog iskustva: verovatno vam se nekada dogodilo da zavolite određenu muzičku formu tek kada ste videli kako neko drugi u njoj uživa. Na primer, zavoleli ste tehno kada ste otišli na Dance arenu na EXIT-u, ili vas je neko odvukao na Hali Gali pa ste počeli da slušate alt bendove, itd.
Kirkman ide čak dalje od toga i kaže da, kada počnemo da cenimo različitost muzičkih formi i praktičnih iskustava kroz koja svi prolaze, tada počnemo da uviđamo individualne razlike između muzičara, ali i razlike u kontekstima u kojima oni mogu da funkcionišu.
Bolje razumevanje zakona = bolje razumevanje muzike
Posebno je zanimljivo što se u muzičkom kurikulumu velika važnost pridaje Zakonu o autorskom i srodnim pravima, koji se smatra motivatorom i ključnim polazištem za bolje razumevanje muzike. Time se istovremeno naglašava da diskusija o ulozi muzike u društvu treba jednako da se odnosi na umetničke, kreativne aspekte, kao i na prava i odgovornosti definisane odgovarajućim zakonima.
Međutim, autor naglašava još jednu važnost poznavanja Zakona: on nam omogućava da identifikujemo različite aktere u muzičkom ekosistemu – kao što su buking agenti, vlasnici klubova, promoteri – i definiše njihova polja delovanja.
Kada su muzičari upoznati sa svim ovim akterima, to im daje mogućnost da svoju muziku evaluiraju iz tuđeg ugla i da uoče na koji način njihovo delo može biti unapređeno tako da bude komercijalno privlačnije drugim akterima.
Ovde je važno naglasiti da „komercijalno privlačnije” ne treba da sadrži negativne konotacije i asocijacije, već je suština u tome da muzičari treba da zarade od svoje muzike. Jedini način za to je razumevanje na koji način funkcioniše muzička industrija i kako su njeni elementi povezani.
Kirkman je to mnogo lepše objasnio, rekavši:
„Autentično pravljenje muzike teži da izbalansira kreativnost pojedinca sa potrebama društva. Uspešan muzičar treba da izbalansira sopstveno iskustvo sa iskustvom publike. Kada imamo u vidu različite uloge u muzičkoj industriji, možemo da se približimo muzici iz druge perspektive. Drugim rečima, kada suspendujemo sopstvenu istoriju i preference, možemo hodati u cipelama bilo kog muzičara. Onda kada upotrebimo maštu da sagledamo muziku i njenu ulogu u društvu iz tuđe perspektive, tada možemo ovo razumevanje da primenimo u sopstveno okruženje tako da oplemenimo naše poimanje muzike”, primetio je pred kraj članka.
